Музеј Крајине девет деценија чува сведочанства о богатој историји и традицији Неготинске Крајине. Један од првих комплексних музеја јужно од Београда верно осликава сложене историјске догађаје и личности овог краја – од јунака Првог српског устанка Хајдук Вељка, до најзначанијег домаћег композитора Стевана Мокрањца. Под окриљем Музеја су вековима стара духовна и световна здања као и антички локалитети који дају посебну историјску вредност Неготинској Крајни. Сами објекти – централна зграда Музеја Крајине, Родна кућа Стевана Ст. Мокрањца и Музеј Хајдук Вељка налазе се у непосредној близини центра Неготина и отворени су за посетиоце сваког дана у недељи. Музеј годишње посети око 20.000 људи.
У уторак, 16. септембра, у оквиру 59. Мокрањчевих дана свечано је отворена изложба „Мокрањцу на дар“.Након уводне речи директорке Дома културе „Стеван Мокрањац“, Данијеле Марковић,
Уз звуке фанфара и наступ здружених хорова, у дворишту Мокрањчеве родне куће у Неготину свечано су отворени 59. Мокрањчеви дани, манифестација посвећена највећем српском композитору
Министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Милица Ђурђевић Стаменковски, боравила је данас у Неготину. Том приликом, у пратњи председника општине Неготин Владимира Величковића
Стеван Стојановић Мокрањац рођен је на светог Стефана, 9. јануара 1856. године у Неготину, а највећи део живота провео је у Београду. Преминуо је у Скопљу на почетку Првог светског рата, 29. септембра. Млади Мокрањац је током редовног школовања у Неготину, Зајечару и Београду поуке о музици добијао површно и нередовно. Ипак, имао је прилике да слуша разноврсно народно певање и црквено појање, тада још изузетно живо у усменој традицији.
Након завршене Гимназије уз подршку и помоћ Првог београдског певачког друштва и уз државну стипендију, студије музике је започео у Минхену (1879), а наставио и довршио у Риму (1884/85) и Лајпцигу (1885/87).
По повратку у Београд (1887), као већ образован музичар, постао је диригент црквеног хора Корнелије Станковић и Првог београдског певачког друштва.
Као композитор Мокрањац је доследно ишао путем неговања националног музичког стила, који је у српској музици половином XIX века започео Корнелије Станковић, са подједнаким жаром и на пољу световне и на пољу црквене музике. Реалистички је сагледао прилике у Београду и тадашњој Србији, па се определио за хорско “a capella” стваралаштво, које је у тој средини имало и слушаоце и извођаче. Црквеном појању је био посвећен целог живота. На основу традиционалних напева писао је хорску духовну музику од студентских дана до краја живота.
На темељима народне уметности створио је музичка дела непролазне вредности: петнаест Руковети, Литургију Светог Јована Златоустог, Козар… а делујући као диригент извео их је у многим градовима Европе.
Поред изузетног композиторског опуса, Стеван Мокрањац је значајно допринео институцио-налном обликовању српског музичког живота. Оснивањем првог Гудачког квартета 1889. године, дао је снажан подстицај развоју камерне музике у Београду. Кључан тренутак био је и сусрет у Берлину с пијанистом Цветком Манојловићем, који убрзо долази у Београд где заједно, 1899. године, оснивају Музичку школу – установу која је постала темељ формалног музичког образовања у Србији. Мокрањац је иницирао и оснивање важних професионалних удружења: Савеза певачких друштава 1903. и Удружења српских музичара 1907. године, чиме је допринео организационом уређењу и умрежавању музичког живота у Србији. Његов рад био је признат и ван националних оквира – изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1906. године, као и за дописног члана Француске академије уметности 1911. године.
Хајдук Вељко Петровић рођен је у селу Леновцу у Црној Реци око 1780. године. Преци његових родитеља, оца Петра и мајке Петрије, досељени су у Црну Реку средином 18. века, по некима са Косова или из новопазарског санџака, по другима из Црне Горе са Мораче.
Вељка немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем, који га је у зиму исте године послао у село Дубону, у Смедеревској нахији. Ту се Вељко оженио Станојевом рођаком Маријом, са којом је добио двоје деце.
У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашем, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Године 1807. постао је буљубаша и исте године уз дозволу Совјета диже на устанак свој родни крај, Црну Реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чини једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га 1811. именује за војводу Неготинске нахије и из Бање шеље у Неготин, где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.
Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чувао је источну границу Србије, обезбеђивао ред и мир у Крајини, утврђивао град и шанчеве око њега, чиме је допринео да Неготин добије значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији. Почетком јула 1813. године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима доногу потукао део турске војске. После три дана велика турска војска прешла је Тимок и упутила се ка Неготину. Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од 3.000 људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину.
Деветнаестог дана одбране, 30. јула/11. августа 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. Савременици су забележили да је Вељко у том тренутку изговорио само половину речи Држ.., након које је пао мртав поред шанца. Најближи саборци склонили су Вељка са бојишта да га Турци не би пронашли, и исте ноћи га је брат Милутин сахранио у порти Старе цркве. Остао је запамћен по реченици Главу дајем, Крајину не дајем.
