Римско налазиште Врело налази се на левој обали Врелске реке, 6 km западно од села Шаркамен код Неготина. Овај локалитет први је забележио Феликс Каниц 1889. године, а архитекта Ђурђе Бошковић  је 1947. године скицирао видљиве објекте: утврђење, мост и храм на левој обали, и терме на десној обли Врелске реке. Прва археолошка истраживања на Шаркамену предузели су кустоси Музеја Крајине у Неготину, Милица и Ђорђе Јанковић, 1975. године, када су нађени делови царске порфирне скулптуре. Истраживачи су ову статуу од скупоценог камена определили у тетрархијски период,  а утврђење су датовали у рановизантијско време, у 6. век.

Касноантички резиденцијално-меморијални комплекс је квадратне основе, димензије 90 m x 90 m, али са зидовима рађеним од камена и декоративним либажним редовима од опека, у техници opus mihtum. Комплекс има десет кула, унутрашњег пречника 9 m и спољњег 15 m. Коришћене су исте опеке са жиговима легије V Македонске (Legio V Macedonica), која је била стационирана у Ескусу (Oescus), данас Глиген у северозападној Бугарској, који је као и Гамзиград и Шаркамен припадао касноантичкој провинцији Приобалној Дакији (Dacia Ripensis).

У периоду од 1994. до 2003. године САНУ, Археолошки институт у Београду и Музеј Крајине у Неготину вршили су систематска археолошка истраживања овог налазишта. Откривено је више објеката на левој и десној обали Врелске реке, међу којима су најзначајнији утврђење царске резиденције и меморијални комплекс са царским маузолејом и консекративним тумулом. У маузолеју  су откривени кремирни остаци царице са сетом личног златног накита, 3 огрлице, 3 прстена, две наушнице, једног привеска и пара витичарки, укупне тежине од око 250 грама. Осим сета златног накита са остацима  кремиране покојнице похрањенo je и 9 вотивних  плочица од златног лима са утиснутим аверсима тетрархијског златног новца, ауреуса, на којима су идентификовна имена царева Диоклецијана, Констанција Хлора и Максимина Даје.

На основу поменутих истраживања, утврђење и меморијални комплекс се датују у почетак 4. века и приписују се тетрарху Максимину Даји (305–313. године), а музолеј његовој мајци, сестри цара Галерија. Такође, утврђено је да је комплекс на Шаркамену подигнут према палати цара Галерија Felix Romuliana на Гамзиграду и меморијално – сакралном комплексу на Магури, посвећеном цару и његовој мајци Ромули.

Врело-Шаркамен је ексклузиван споменик римске културе, а златан накит из маузолеја, који се са сигурношћу може приписати жени из царске породице, је спектакуларан налаз, јединствен на простору Римског царства.

У три кампање археолошких ископавања (2013-2015) пажња је усредсређена на два сектора утврђене палате – монументалну југоисточну кулу кружне основе (кула 8) и западну капију са припадајућим кулама, од којих је јужна полигонална (кула 1), а северна кружна (кула 2). Конзерваторско-рестаураторски радови су делом изведени 2014. године на југоисточној кули, а исте године је откривен њен улаз, са монументалним степеништем, јединственим архитектонским решењем у римском фортификационом градитељству, као и остаци старијег утврђења виле (villa rustica), која је претходила изградњи царске резиденције – кула квадратне основе са делом источног и јужног бедема, укомпоновани  у  фортификацију палате. Ово је условило наставак радова у југоисточном делу утврђења, где је 2015. године уз јужни бедем, западно од улаза у југоисточну кулу, откривен објекат за водоснабдевање, водоторањ – castellum aquae,  са системом доводних и одводних канала и таложника. Вода је у утврђену палату довођена са југа, највероватније акведуктом (aquaeduct), који је премошћавао долину Врелске реке, можда са извора ове речице из пећине,  са Врела. Разлог изградње овог водоводa, у окружењу које је богато водом и изворима, највероватније треба тражити у њеним лековитим својствима, која су Римљани веома ценили. С обзиром да је Максимин Даја подигао резиденцију у родном месту, по узору на остале тетрархе, сигурно су му била позната благотворна својства врелске воде. Иначе, очувана римска постројења за снабдевање водом, водоторњеви, су веома ретка, а у нашој земљи су откривена само још у близини палате Mediana, коју је у 4. веку подигао цар Константин Велики у Нишу и на Царичином Граду (Iustiniana Prima) код Лебана, граду и архиепископском седишту, које је у својој постојбини подигао цар Јустинијан I у 6. веку.Осим тога, откривено је и спољашње лице југоисточне куле, њени спојеви са источним и јужним бедемом и њен средишњи контрафор, јединствене конструкције.

Истраживања овог, у свету јединственог, архитектонског комплекса, значајна су како за археологију и историју наше земље и шире Римског царства, тако и за развој културног туризма у Неготинској Крајини и Србији. Наиме, археолошка ископавања, праћена конзерваторско-рестаураторским радовима на архитектонским споменицима, предуслов су за презентацију и промоцију римског налазишта у Шаркамену, коме је 1994. године додељена категорија културног добра од великог значаја за Републику Србију.