Музеј Крајине синоћ је, у препуној сали Неготинске гимназије и прекрасној атмосфери, премијерним извођењем монодраме „Ја ћу теби љуба бити”, по тексту Сање Радосављевић, кустоса педагога у овој установи, обележио 108 година од смрти славног композитора Стевана Ст. Мокрањца. Лик Марије Мице Мокрањац, супруге Стевана Стојановића Мокрањца, верно нам је дочарала глумица Љиљана Јакшић. Аутентичности изгледа протагонисткиње допринели су костимограф Милан Перишић и власуљарка Вида Јакшић Биро.
У раскошној хаљини и отменог држања, Марија је ушетала у салу. Најпре се обратила свом Стевану, гледајући у његов портрет на сцени. Потом је, поздравивши гледаоце, започела дирљиву приповест о љубави, породици, о заједничком животу са једним Стеваном − Мокрањцем. Јунакиња нас уводи у причу кратким представљањем својих корена, одакле видимо да и сама потиче из угледне градске породице. Међу њеним члановима свакако се истиче Маријин стриц Урош Предић, један од наших најзначајнијих сликара реализма. Касније током Мициног излагања, сазнаћемо да он од самог почетка није крио своје симпатије које је гајио према Мокрањцу и чврсто је веровао да је Стеванова и Маријина љубав могућа. Један разговор који ће Урош водити са својим братом, Мициним оцем, унеколико ће утицати на одлуку да Марија пође за Стевана. Јунакиња нам је тај разговор испричала у једном даху јер га, испоставиће се, никад није заборавила.
Марија Предић и Стеван Стојановић Мокрањац упознали су се на хорским пробама Београдског певачког друштва, где је Мокрањац био диригент, а она певала у хору. Иако знатно млађа од Стевана, Марија је већ од њиховог првог сусрета завредела наклоност хоровође. Уз неизмерну пажњу и поштовање, Мокрањац је користио сваку прилику како би јој упутио најтоплије речи хвале за њен таленат, али није крио ни то колико се диви њеној исконској лепоти и колико га она узноси и инспирише. Марија је била свесна да би њену узвишеност могао досегнути једино неко попут Стевана, што је и он добро знао и разумео. Мокрањац и Марија венчаће се у београдској Саборној цркви. За њих ће уследити године пуне разумевања, нежности и топлих људских саветовања и подршке, а круна њихове љубави биће син Момчило. Уверљивости Мициних присећања и приповедања о њима и те како доприноси јунакињино читање наглас Стеванових писама и разгледница. Публика на овај начин дискретно постаје део њеног интимног света. Тако увучени у причу, стичемо утисак да смо се са Маријом састали оног 28. септембра 1932. године, осамнаест година након што је остала без свог Стеве, како би са нама поделила своја (о)сећања баш на годишњицу његове смрти. Мокрањчеви су, ношени вихором рата, године 1914. пребегли из Београда у Скопље, где ће Стеван Стојановић Мокрањац, већ нарушеног здравственог стања, убрзо преминути. Ипак, он ће наставити да живи не само кроз своју музику већ и у причама оних који су га добро познавали. А ово и јесте једна баш таква прича.
И ако је спомињемо тек пред сам крај, она није мање важна − музика. Напротив. Читава атмосфера би без тонова била непотпуна. Брижљиво биране Мокрањчеве композиције допринеле су аутентичности ситуације и на јединствен начин приближиле слушаоцима одређене сегменте приче. Публика је имала прилику да чује и ужива у композицијама које су за Стевана и Марију имале посебну вредност, јер су биле део њихове животне приче. Монолог су поткрепили одломци из Четврте, Пете и Десете Руковети, као и део из Приморских напјева и Литургије светог Јована Златоустог.
Као део сценографије, публика је могла видети оригинални портрет Стевана Стојановића Мокрањца, рад Уроша Предића, који се данас налази на сталној поставци у Мокрањчевој кући у Неготину. Такође, писма и разгледнице чији је садржај јунакиња поделила са нама део су музејске Збирке Стевана Мокрањца и чувају се у Музеју Крајине. Иначе, ту Збирку чине како лична преписка, тако и лични предмети породице Мокрањац који се могу видети у Мокрањчевој кући.
На крају једночасовног извођења, салом је одјекивао дуг и гласан аплауз, што само потврђује колико је ова монодрама већ првим приказивањем оставила јак утисак на неготинску публику. Изванредно је било не само глумачко умеће Љиљане Јакшић већ и текст који је она интерпретирала − позитивне су оцене које се од синоћ могу чути о овом догађају. Овом приликом, ауторка монодраме изјавила је како се нада да ће ово дело наставити да живи свој живот ван Неготина и да ће ускоро и публика у Београду, као и другим градовима Србије, имати ту привилегију да је погледа.
Музејски театар представља другачији и узбудљив вид комуникације са музејском публиком коришћењем драмских и позоришних техника у музејском окружењу. Циљ такве комуникације је постизање когнитивне и емоционалне реакције посетилаца. Међутим, он се не мора нужно изводити у музејском простору, већ се може одвијати свуда где постоји могућност да се културна баштина заштити и интерпретира, те нас, као такав, посредно упознаје са историјским чињеницама и епохом о којој говори. Извођењем овог музејског театра Музеј Крајине је обележио и пола века постојања педагошке делатности.
Аутор текста: Милица Стевановић
