Један од битних момената за културу Неготина је отварање Музеја Хајдук Вељка 1997. године, у кући кнеза Тодорчета. Међутим, идеја за оснивање музеја родила се много раније, када је у првој половини 20. века, Музеј Крајине обогатио своју историјску збирку, чиме је формирана поставка о Првом српском устанку и Хајдук Вељку. Крајински војвода први пут добија свој музеј 1983. године, да би већ 1989. године био затворен. Експонати се враћају у зграду Музеја Крајине, као саставни део историјске поставке. С обзиром на то, да је Музеј након осам година обогатио своје збирке, јавила се потреба за поновним отварањем музеја у кући кнеза Тодорчета, што се и реализовало 12. септембра 1997. године.
Кућу у којој је смештен Музеј Хајдук Вељка, зидао је 60-тих година 19. века оборкнез неготински Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Године 1950. управа Музеја је, будући да је кућа била руинирана, позвала архитекту из Београда, Ивана Здравковића, да прегледа кућу и да дâ план за адаптацију, да би Музеј 1966. године донео одлуку да откупи кућу и да, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење. Након тога је уследила рестаурација и адаптација.
Зграда је грађена од тврдог материјала, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 cm. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту му даје трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опеке, поређаних у цик-цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.
Одустало се од првобитне идеје да се у кући кнеза Тодорчета отвори етнографско одељење. До самог отварања Музеја кућа је имала различите намене, да би се тек тридесет година касније отворио Музеј Хајдук Вељка. У новоотвореном музеју су време Првог српског устанка и лик Хајдук Вељка Петровића приказани уз помоћ експоната из историјске, етнолошке, уметничке збирке и литерарних дела.
У приземљу Музеја налазe се галеријa и хол. У холу се налази део етнолошке и историјске поставке. Део етнолошке поставке представљен је експонатима традиционалног виноградарства и винарства с краја 19. и почетка 20. века: фучија, косир, кашика за узимање шире, лопата за узимање комине, левак, буре, славина за буре, буклије, стаклени балон оплетен прућем, бокали… Експонатe историјске поставке чине гвоздени пољски, трофутни топ и панои на којима се налазе: фотографије Вука Караџића и Симе Милутиновића Сарајлије, као и истакнутих војвода Првог српског устанка Миленка Стојковића и Петра Добрњца; копије докуменaта која су везана за Први српски устанак; затим копија литографије Старе цркве у Неготину, из 1885. године, у којој је сахрањен Хајдук Вељко; цртеж утврђења Баба Финка, као и фотографија Хајдук Вељкове барутане.
Музејска поставка, на спрату Тодорчетовог конака, распоређена је у три просторије. У првој просторији налазе се портрети Хајдук Вељка Петровића различитих аутора и копије три талботипска портрета личности у црногорској ношњи, рад Анастаса Јовановића из 1851. године. Поред Хајдук Вељкових портрета изложена су књижевна и музичка дела инспирисана Хајдук Вељковим ликом и делом.
У другој просторији налази се огњиште или оџаклија, у којој се налазе експонати из етнолошке збирке, предмети покућанства који дочаравају амбијенталну слику старе градске куће из 19. века. Оџаклија је овалног облика и одигнута је од пода око 10 cm. По средини је огњиште изнад кога висе вериге на греди верижњачи и на њих је закачен бакарни котао бакрач. Прибор уз огњиште чине: саџак, тигањ, ватраљ (жарач), ћуп. Посуђе је већином од дрвета и смештено је уз зидове, тако да је простор око огњишта слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: тањири, панице, дрвене кашике и виљушке, сланици, буклије, крчаг, синија, црепуља, тепсије… Сто са кружном плочом, софра, постављен је ближе зиду, а око њега су четири троножца.
У трећој просторији налази се историјска поставка. Од оружја изложени су брдски „хајдук“ топ. Од ватреног оружја у витринама се налази пушка са дугом цеви и неколико пиштоља, међу којима значајно место заузима пиштољ Николе Абраша, Вељковог побратима. Од хладног оружја у витринама су сабље разних радионица и врста, као и јатагани („белосапци“ и „црносапци“). У поставци се могу видети и сачуване каније, тј. футроле појединих јатагана. Од прибора за ватрено оружје изложене су барутнице од кости, рога и метала, затим припојаснице или фишеклије лепих орнамената, као и мазалице. У просторији са оружјем налазе се две копије устаничких застава, портрет вожда Првог српског устанка Карађорђа Петровића, рад Павла Чортановића, шематски приказ ратног пута Хајдук Вељка Петровића и план битке на Штубику и Малајници.
Дворишни простор Тодорчетовог конака уређен је тако да се у једном делу налази мала летња позорница, намењена културним збивањима различитих садржаја.
