Menu
Момчило Ст. Мокрањац (28. април 1899 – 16. септембар 1967) хемичар са Сорбоне, професор и токсиколог, један је од највећих српских умова који су се током и након Великог рата школовали у Француској. Његова највећа заслуга огледа се у утемељењу образовања у области токсикологије не само у Србији већ и у тадашњој југословенској држави.
Био је први професор Токсиколошке хемије на Фармацеутском факултету Универзитета у Београду, проректор Медицинске велике школе, продекан и декан Фармацеутског факултета, оснивач Института за токсиколошку хемију, шеф више хемијских лабораторија и шеф Одељења за испитивање племенитих метала Народне банке, први управник Хемијског института САНУ, први челник Спектрохемијске секције Српског хемијског друштва, члан и секретар више фармацеутских и хемијских удружења.
Резултати његових научних радова су били запажени на међународном нивоу и за њих је добио бројна престижна признања, изабран је за дописног члана Париске академије фармације и награђен Лавоазијеовом медаљом за истраживачки допринос на пољу хемије и токсикологије. Носилац је ордена јавног здравља Француске.
Меморијалном собом посвећеном проф. др Момчилу Ст. Морањцу, који је био једини потомак чувеног композитора, употпуњена је постојећа поставка у Родној кући Стевана Ст. Мокрањца чиме je заокружена прича о породици Мокрањац која је изнедрила два великана, Стевана Ст. Мокрањца – оца српске музике и Момчила Ст. Мокрањца – оца српске и југословенске токсикологије.
Нова стална поставка Музеја Крајине посвећена је животу и раду угледног и веома значајног научника и професора Момчила Ст. Мокрањца, потомка чувеног српског композитора, који је био великан токсикологије и фармације. Организована је у нивоу репрезентативног простора Мокрањчеве родне куће, распоређена на 15m2 изложбеног простора, представља проф. др Момчила Ст. Мокрањца као хемичара, универзитетског професора и токсиколога.
Пажљиво одабрани експонати, као и поставка у целини, сведоче о изузетним истраживањима и сарадњи Фармацеутског факултета Универзитета у Београду са Музејем Крајине у Неготину. Предмети поклонодавца (Фармацеутски факултет Универзитета у Београду) и концепцијски приказ музеалија хронолошки воде посетиоца кроз живот и стваралаштво овог научника. У осмишљавању нове музејске поставке, трудили смо се да фокус усмеримо на уравнотежену комбинацију конвенционалног и иновативног приступа који омогућава отворен увид у научни рад проф. Мокрањца.
Како музејски простор на спрату Мокрањчеве куће није довољно простран да би се представио истраживачки рад професора у целини, као и сви занимљиви и пажње вредни делови одабрани од стране стручњака, излагањем, дизајном, осветљењем или на неки други начин акцентовани су важни сегменти његовог научног рада. У просторији су изложени предмети са Фармацеутског факултета из времена професоровог рада. Реч је о изузетном и занимљивом материјалу, у који спадају документа, фотографије, одликовања, признања и друго, који на динамичан начин говоре о научном сазревању и постигнутим резултатима проф. др Момчила Ст. Мокрањц. Међу сегментима сталне поставке, који говоре о научном раду, посетиоцима је атрактиван мобилијар из кабинета на Фармацеутском факултету Универзитета у Београду, који је професор користио.
Збирка броји више од педесет предмета разних стилских праваца и намене. Текстови и легенде на одговарајући начин допуњују поставку, чинећи јединствену музејску целину.
Рођен у Београду 28. априла 1899. године у познатој српској породици. Син је чувеног композитора Ставана Ст. Мокрањца и Марије Мокрањац (рођене Предић, сликар Урош Предић јој је био стриц). Име је добио по последњој жељи баке Марије (Стеванове мајке). Она је желела да се унуку да име Момчило по узору на јунака Момчила из народне песме. Осим именoм, које само по себи оличава момка, момче, преносно младић, ђетић, слободан, Момчила је породица звала и псеудонимом „Ага“ (вођа, владар, господар).
Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у Београду. Поред родитеља, који су се бавили музиком, певањем и свирањем, сасвим сигурно да је и он поседовао дар за музику. Био је и ђак Српске музичке школе, данашње Музичке школе „Мокрањац“ у Београду на одсеку за клавир. Стеван, Марија и син Момчило живели су у кући на углу Доситејеве и Јевремове улице, здању које и данас постоји на истом месту, где крај улаза, код броја 16, спомен-плоча указује пролазницима да је један део живота ту провео највећи српски композитор, а Момчило најлепше дане детињства.
По избијању Великог рата, у августу 1914. године породица Мокрањац напушта Београд и повлачи се у Скопље. Убрзо по доласку у Скопље, септембра 1914. преминуо је Стеван Ст. Мокрањац, славни српски композитор.
Крајем 1915. и почетком 1916. године, Момчило је савезничким бродовима са осталом српском омладином, из Скопља отишао у Француску где је наставио школовање, али далеко од уметности и музике. Упркос страдањима током Првог светског рата, тадашњим српским властима било је јасно да без образованог појединца нема модерне државе. Српска влада је успела да омладину повуче са фронта и преко луке Сан Ђовани ди Медуа на Јадрану пребаци у иностранство ради школовања како би се сачувала будућа интелектуална елита. Ђаци који су се крајем 1915. и почетком 1916. године укрцали на савезничке бродове школовани су у европским државама, а највише у Француској. Француска је тада радо прихватила српску децу јер су још 1914. године у француској Скупштини предлагали да се упражњена места у француским лицејима попуне децом српских бораца палих у балканским ратовима.
Према аутобиографским записима проф. Мокрањца, матуру је завршио у Ници 1917. године. По матурирању је, као и већина српских ученика, наставио школовање на француским универзитетима, како би као елитни део становништва у послератноми периоду допринели унапређењу материјалног и духовног живота ратом разорене и опустошене земље. Даље школовање га одводи у Париз где за три године завршава лицеј хемије на Научном факултету париског универзитета (Faculté des Sciences), при Сорбони. Одмах по завршетку студија, наставља образовање радећи на докторској дисертацији у Пастеровом институту у лабораторији за биолошку хемију (медицинску биохемију) код чувеног професора Габриела Бертрана који је открио значај микроелемената за људски организам и развио антивеном против угриза змија. Докторирао је 1922. године на проблематици кобалта, никла и цинка са дисертацијом: Recherches sur la présence du zinc, du nickel et du cobalt dans les terres arable, имајући привелегију да буде у друштву најбољих и да од њих учи.
Стекавши знање из хемије на престижним школама и факултетима у Француској, и учећи од најбољих, проф. Мокрањац се враћа у земљу где ће радни век, дуг пуне четири деценије, провести у више институција, радећи у свакој предано и пожртвовано, остављајући неизбрисив траг вредан помена и поштовања. Радио је у Државној хемијској лабораторији (1923–1931), Хемијској лабораторији београдске општине (1931–1935), Народној банци (1935–1946) и на Фармацеутском факултету Универзитета у Београду (1946–1964).
Након одбране доктората из хемије на Сорбони крајем 1922. године враћа се у земљу и добија прво запослење у Токсиколошком одељењу Државне хемијске лабораторије јуна 1923. године. Обављао је послове хемичара за потребе различитих токсиколошких анализа: испитивање лешног материјала, разних предмета, течности и хране под сумњом да садрже отрове као и утврђивање порекла мрља од крви.
У сачуваним списима Државне хемијске лабораторије налазе се и годишње оцене, односно старешински извештаји за рад сваког запосленог. Само се у оцени код проф. Мокрањца осим да је предан и педантан у раду може прочитати „Показује смисао за научни рад и ради на стручном усавршавању.“
Током 1925. године борави у Паризу ради специјализације из Токсиколошке хемије. Према оригиналном извештају о раду лабораторије у периоду од 1926. до 1928. године, који је саставни део поставке Меморијалне собе посвећене проф. др Момчилу Ст. Мокрањцу, може се утврдити разноврсност отрова који су у то време најчешће били предмет токсиколошких анализа. Арсен и жива су били најчешћи токсиколошки случајеви и само ова два метална отрова констатована су у два пута већем броју случајева него сви остали отрови заједно. Истиче се обилност и деликатност токсиколошких истраживања као и дуг и заметан рад око једне токсиколошке анализе. Осим тога, како је у овом тексту написао проф. Мокрањац, након завршетка анализе тек настаје питање тумачења добијених резултата и састављање извештаја, „Тумачење резултата токсиколошких анализа, као и састављање извештаја представља према томе често извесне тешкоће, и за њихово састављање потребно је не мање пажње но и при самом аналитичком раду“.
За шефа Хемијске лабораторије Београдске општине изабран је 1934. године, а од 1933. уз овај посао ради и као хонорарни хемичар у Заводу за израду новчаница у Народној банци Краљевине Југославије. За шефа Одељења за испитивање племенитих метала при Народној банци постављен је 1935. године, где је провео нешто више од деценије радног века. Овај период његовог рада обележила су испитивања руда злата и сребра, испитивање плочица од никла и алуминијум-бронзе за метални новац, обиласци и контрола рудника који производе злато, као и активности које су у вези са пословањем Ковнице Завода за израду новчаница Народне банке која је отворена 7. септембра 1938. године. У том периоду је одлазио на краће и дуже посете и боравке у иностранство, у Швајцарску, Француску и Немачку где је преговарао о пословима у вези са ковањем новца и узимао пробе већ готових металних плочица. Договарао је да париске ковнице израде потребне инструменте за ковање новца у Краљевини Југославији и поручивао израду плочица за ковање металног новца.
На захтев министра народног здравља, др Момчило Ст. Мокрањац из Народне банке прелази на Фармацеутски факултет 1946. године где бива изабран за ванредног професора за предмет Токсиколошка хемија. Овај предмет био је предвиђен првим наставним планом студија фармације у четвртој години студија и изучавао се једино на Фармацеутском факултету у Београду у целој бившој Југославији. Од тада, залагањем проф. Мокрањца, започиње развој Института за токсиколошку хемију који убрзо располаже са више лабораторија, за студенте, професора, асистенте, итд. Три године касније у лабораторијама Института за токсиколошку хемију остварују се услови и за научноистраживачки рад. Упркос релативно скромној опреми, захваљујући ангажовању професора Мокрањца и његових сарадника, као и сарадњи са другим установама, објављени радови били су запажени и признати не само на националном већ и на међународном нивоу.
За редовног професора на Фармацеутском факултету у Београду изабран је 1951. године, где је упоредо са утемељењем токсикологије и развојем научноистраживачког рада Института за токсиколошку хемију, обављао и функцију продекана (1947–1949), као и декана Фармацеутског факултета (1049–1952). Био је управник Института за токсиколошку хемију од оснивања института, 1946. године, до свог пензионисања 1964. године.
Убрзо по запослењу на Фармацеутском факултету, за непуне три године објавио је први уџбеник из токсиколошке хемије на српском језику Токсиколошка хемија (1949). Највероватније да је оваквом његовом резултату допринела чињеница да је у том периоду имао на располагању на Институту скромну просторију у којој се налазио само писаћи сто и прибор за писање. Чекајући боље услове за рад у лабораторијама, што ће се и остварити 1949. године, време је искористио на најбољи начин, пружајући студентима, али и стручњацима из праксе квалитетно штиво и материјал за учење. Уџбеник је припремио по узору на уџбеничку литературу француске школе.
Свакако више од било кога у периоду када је обављао функцију декана, а био је трећи по реду декан тек основаног Фармацеутског факултета, професор Мокрањац се истиче залагањем за студије фармације при чему указује на значај образовања фармацеута. Иако хемичар по струци, како је и сам записао, указивао је на то да се не сме изгубити из вида да су студије фармације у Западној Европи, посебно у Француској, одувек биле на завидном нивоу и да међу највећим именима науке има приличан број фармацеута. Напомиње да имамо студије на високом нивоу, према узору на француске универзитете, али да је неопходна тешња сарадња између фармацеутских факултета и фармацеутских друштава како се на фармацеуте не би гледало „као на универзитетски образоване кадрове, али ипак нешто нижег ранга“.
Године 1952. у Скопљу на Трећем пленуму Савеза фармацеутских удружења ФНРЈ одржао је реферат на тему Сарадња фармацеутских факултета са фармацеутским друштвима који је у целости објављен у Фармацеутском гласнику 1952. године. Овај број часописа је саставни део поставке посвећене лику и делу проф. Мокрањца.
Проф. др Момчило Ст. Мокрањац је две године био проректор Медицинске велике школе, први управник Хемијског института САНУ (1948–1952), члан извршног одбора Међународне фармацеутске федерације (ФИП), генерални секретар Савеза фармацеутских друштава Југославије, први председник Спектрохемијске секције Српског хемијског друштва, активан члан Фармацеутског друштва Србије. Као стручњак за токсикологију, у сарадњи са стручњацима из других области, утицао је да се оформи Секција за санитарну хемију која је обједињавала сва три профила лабораторијских стручњака и то медицинских биохемичара, санитарних хемичара и токсиколога. Посебно се залагао за увођење специјализације за фармацеуте, које су подразумевале стручно образовање и оспособљавање за рад у струци одређених специјалности половином 20. века. Убрзо је у службеним документима први пут уведено звање фармацеут-специјалиста, док је на Петој годишњој скупштини Фармацеутског друштва, одржаној 16. и 17. децембра 1950. године у присуству помоћника министра народног здравља, представника фармацеутског факултета и републичких фармацеутских друштава, осим радног дела, изнето и неколико реферата, један од њих је био реферат „Специјализација фармацеута“ који је изложио проф. др Момчило Ст. Мокрањац. Стога се у закључку одржане скупштине нашла и следећа тачка „да фармацеутима треба обезбедити специјализцаију из: санитарне хемије, лековитог биља, испитивања и контроле лекова, клиничке биохемије и токсиколошке хемије“.
Увођење стручног усавршавања на неколико поља делатности фармацеута, међу којима је и токсиколошка хемија, пружило је могућност да фармацеути који раде у лабораторијма на пословима одређених врста анализа, кроз специјализацију стекну неопходна знања и вештине и њиховом применом у пракси, знатно учествују у унапређењу струке. Ову тежњу да школује и специјалисте, пружајући могућност фармацеутима који раде у здравству, да попут лекара и стоматалога, заврше специјализацију, Фармацеутски факултет у Београду је остварио уз помоћ и подршку фармацеутских стручних организација. Године 1959. доноси се решење Савезног секретаријата за здравство којим је омогућена трогодишња специјализација. Интересантно је поменути да је требало да прође тачно 100 година од оснивања Државне хемијске лабораторије у којој су радили најпре фармацеути, углавном и са докторатом из хемије, а потом и хемичари који су специјализације завршавали у иностранству, да би се почело са школовањем кадрова и код нас. Сви они су радили на аналитичким задацима из токсиколошке праксе, а међу њима био је и проф. Мокрањац, будући да му је то било прво запослење.
Током свог дугогодишњег плодног научноистраживачког рада, дао је смернице и поставио темеље токсикологије код нас, а за собом је оставио плејаду токсиколога. Објавио је преко 60 оригиналних научних радова у домаћим и међународним часописима. Као ученик и сарадник Г. Бертрана, најпре се интересовао за истраживање присуства и распрострањености у природи цинка, никла и кобалта. Проширујући своја изучавања микроелемената на проблематику токсикологије, проф. др Момчило Ст. Мокрањац је заједно са својим сарадницима посебно изучавао последице тровања оловом на метаболизам и физиолошку равнотежу неколико микроелемената, посебно кобалта, гвожђа и бакра. Осим тога, изучавао је ефекат одређених лекова који се свакодневно примењују за третман различитих болести, на мобилизацију олова у организму из депоа у костима. Тражећи противотрове који би били ефикасни код тровања минералним отровима, професор Мокрањац је заједно са својим сарадницима показао да је витамин Ц веома ефикасан противотров за олово и посебно за живу. Радови професора Мокрањца у области токсикологије су такође, дотакли веома деликатна питања истраживања алкалоида у органима.
Библиографија најзначајнијих научних радова проф. др Момчила Ст. Мокрањца, оних који су пронађени и саставни су део поставке Меморијалне собе посвећене проф. др Момчилу Ст. Мокрањцу, дата је хронолошки, почев од 1931. године па све до 1963. године. Научне радове које је проф. Мокрањац објавио, углавном у француским часописима и на француском језику, непосредно након одбране докторске дисертације и док је радио у Државној хемијској лабораторији нису пронађени и не налазе се на овој листи, али се неки од њих налазе у бибилографији коју је лично писао проф. Мокрањац.
