Премијера монодраме “Ја ћу теби љуба бити”

Музеј Крајине синоћ је, у препуној сали Неготинске гимназије и прекрасној атмосфери, премијерним извођењем монодраме “Ја ћу теби љуба бити”, по тексту Сање Радосављевић, кустоса педагога у овој установи, обележио 108 година од смрти славног композитора Стевана Ст. Мокрањца. Лик Марије Мице Мокрањац, супруге Стевана Стојановића Мокрањца, верно нам је дочарала глумица Љиљана Јакшић. Аутентичности изгледа протагонисткиње допринели су костимограф Милан Перишић и власуљарка Вида Јакшић Биро.

У раскошној хаљини и отменог држања, Марија је ушетала у салу. Најпре се обратила свом Стевану, гледајући у његов портрет на сцени. Потом је, поздравивши гледаоце, започела дирљиву приповест о љубави, породици, о заједничком животу са једним Стеваном − Мокрањцем. Јунакиња нас уводи у причу кратким представљањем својих корена, одакле видимо да и сама потиче из угледне градске породице. Међу њеним члановима свакако се истиче Маријин стриц Урош Предић, један од наших најзначајнијих сликара реализма. Касније током Мициног излагања, сазнаћемо да он од самог почетка није крио своје симпатије које је гајио према Мокрањцу и чврсто је веровао да је Стеванова и Маријина љубав могућа. Један разговор који ће Урош водити са својим братом, Мициним оцем, унеколико ће утицати на одлуку да Марија пође за Стевана. Јунакиња нам је тај разговор испричала у једном даху јер га, испоставиће се, никад није заборавила.

Марија Предић и Стеван Стојановић Мокрањац упознали су се на хорским пробама Београдског певачког друштва, где је Мокрањац био диригент, а она певала у хору. Иако знатно млађа од Стевана, Марија је већ од њиховог првог сусрета завредела наклоност хоровође. Уз неизмерну пажњу и поштовање, Мокрањац је користио сваку прилику како би јој упутио најтоплије речи хвале за њен таленат, али није крио ни то колико се диви њеној исконској лепоти и колико га она узноси и инспирише. Марија је била свесна да би њену узвишеност могао досегнути једино неко попут Стевана, што је и он добро знао и разумео. Мокрањац и Марија венчаће се у београдској Саборној цркви. За њих ће уследити године пуне разумевања, нежности и топлих људских саветовања и подршке, а круна њихове љубави биће син Момчило. Уверљивости Мициних присећања и приповедања о њима и те како доприноси јунакињино читање наглас Стеванових писама и разгледница. Публика на овај начин дискретно постаје део њеног интимног света. Тако увучени у причу, стичемо утисак да смо се са Маријом састали оног 28. септембра 1932. године, осамнаест година након што је остала без свог Стеве, како би са нама поделила своја (о)сећања баш на годишњицу његове смрти. Мокрањчеви су, ношени вихором рата, године 1914. пребегли из Београда у Скопље, где ће Стеван Стојановић Мокрањац, већ нарушеног здравственог стања, убрзо преминути. Ипак, он ће наставити да живи не само кроз своју музику већ и у причама оних који су га добро познавали. А ово и јесте једна баш таква прича.

И ако је спомињемо тек пред сам крај, она није мање важна − музика. Напротив. Читава атмосфера би без тонова била непотпуна. Брижљиво биране Мокрањчеве композиције допринеле су аутентичности ситуације и на јединствен начин приближиле слушаоцима одређене сегменте приче. Публика је имала прилику да чује и ужива у композицијама које су за Стевана и Марију имале посебну вредност, јер су биле део њихове животне приче. Монолог су поткрепили одломци из Четврте, Пете и Десете Руковети, као и део из Приморских напјева и Литургије светог Јована Златоустог.

Као део сценографије, публика је могла видети оригинални портрет Стевана Стојановића Мокрањца, рад Уроша Предића, који се данас налази на сталној поставци у Мокрањчевој кући у Неготину. Такође, писма и разгледнице чији је садржај јунакиња поделила са нама део су музејске Збирке Стевана Мокрањца и чувају се у Музеју Крајине. Иначе, ту Збирку чине како лична преписка, тако и лични предмети породице Мокрањац који се могу видети у Мокрањчевој кући.

На крају једночасовног извођења, салом је одјекивао дуг и гласан аплауз, што само потврђује колико је ова монодрама већ првим приказивањем оставила јак утисак на неготинску публику. Изванредно је било не само глумачко умеће Љиљане Јакшић већ и текст који је она интерпретирала − позитивне су оцене које се од синоћ могу чути о овом догађају. Овом приликом, ауторка монодраме изјавила је како се нада да ће ово дело наставити да живи свој живот ван Неготина и да ће ускоро и публика у Београду, као и другим градовима Србије, имати ту привилегију да је погледа.

Музејски театар представља другачији и узбудљив вид комуникације са музејском публиком коришћењем драмских и позоришних техника у музејском окружењу. Циљ такве комуникације је постизање когнитивне и емоционалне реакције посетилаца. Међутим, он се не мора нужно изводити у музејском простору, већ се може одвијати свуда где постоји могућност да се културна баштина заштити и интерпретира, те нас, као такав, посредно упознаје са историјским чињеницама и епохом о којој говори. Извођењем овог музејског театра Музеј Крајине је обележио и пола века постојања педагошке делатности.

Аутор текста: Милица Стевановић

Реализован пројекат “Заштитна археолошка ископавања Aquesa у Прахову”

Музеј Крајине у Неготину завршио је овогодишњу кампању, другу узастопну, археолошких ископавања на терену, у оквиру пројекта: “Заштитна археолошка ископавања Aquesa у Прахову, општина Неготин”.
Финансијским средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и општине Неготин, уз разумевање Музеја Крајине и МЗ Прахово, спроведен је наставак истраживања на спољној страни бедема града Aquesa, у дужини од око 14 метара.
Резултати су, према очекивањима, потврдили оно што је на неки начин утврђено и прошле године.
То се пре свега тиче архитектуре самог бедема (и овај пут је урађена фотограметрија) и донекле покретним налазима.
Члановима стручне екипе следи додатни посао на обради и изради документације ван терена.
Музеј Крајине ће и наредне године конкурисати за средства, а уколико, као ове и претходне године, буде било разумевања Министарства културе и информисања Републике Србије и општине Неготин, радови ће бити настављени и на делу спољне стране бедема града Aquesa, који је једини остао неистражен.
Пројекат реализује стручна екипа коју је предводио археолог-музејски саветник Музеја Крајине Гордан Јањић.

56. “Мокрањчеви дани”

Фестивал “Мокрањчеви дани”, који се одржава у част славном српском композитору Стевану Мокрањцу, свечано је 56. пут отворен у Неготину. У Родној кући Стевана Мокрањца одржан је део програма Фестивала: промоција књиге ” Композитори – живот и дело”, Џесикe Дукен и групе аутора; научна трибина “Аналитички изазови Шесте руковети Стевана Стојановића Мокрањца”, др Анице Сабо и промоција књиге “Антологија дечјих песама”, аутора Јована Адамова.

Последњег фестивалског дана Музеју Крајине уручена је Почасница 56. фестивала “Мокрањчеви дани”.

Музеј Крајине на 89. Вуковом сабору

Четвртог предсаборског дана 89. Вуковог сабора, 15. септембра у 13 часова у Музеју језика и писма у Тршићу, отворена je изложба Музеја Крајине “Војвода Неготинске нахије”, аутора Весне Николић, Сање Радосављевић и Ивице Трајковића. Центар за културу “Вук Караџић” Лозница

„Заштитна археолошка ископавања Aquesa у Прахову, општина Неготин“

Започела је друга година заредом, реализације пројекта Музеја Крајине у Неготину: „Заштитна археолошка ископавања Aquesa у Прахову, општина Неготин“. Овај пројекат Музеј Крајине реализује се средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и општине Неготин. Циљ пројекта археолошких истраживања, јесте наставак израде техничке документације постојећег стања за потребе правне и физичке заштите археолошког наслеђа. У оквиру археолошких истраживања било је неопходно обавити и чишћење терена од растиња. Заштитна археолошка истраживања представљају први корак у поступку спровођења конзерваторско-рестаураторских активности на овом непокретном културном добру. Без спроведених археолошких истраживања, није могуће израдити пројекат конзерваторско-рестаураторских радова. Пројектом руководи, Гордан Јањић, археолог музејски саветник Музеја Крајине у Неготину.

Казан култ 2022.

Десета манифестација „Казан култ Кладово“, посвећена нематеријалном културном наслеђу, промовисању његовог значаја и едукацији стручне јавности и локалне заједнице о начинима очувања „живог наслеђа“, одржана је 20. августа 2022. године у Кладову, у организацији Biblioteka “Centar za kulturu” Kladovo, у сарадњи са Удружењем Dunav Fest из Београда и уз подршку Центра за нематеријално културно наслеђе Србије при Etnografski muzej u Beogradu – Ethnographic Museum in Belgrade. Централни део овогодишње манифестације је била стручна конференција под називом „Улога нематеријалног културног наслеђа у развоју локалних заједница – Како управљати културним наслеђем?“, на којој су учествовали стручњаци из региона који се баве заштитом културног наслеђа (из Етнографског музеја у Београду, Народног музеја Зајечар, Музеј Крајине Неготин, Регионален исторически музей – Видин / Regional History Museum – Vidin и Регионална Библиотека “Михалаки Георгиев”у Видину, Бугарска) и креативним индустријама, затим, уметнички ствараоци, представници туристичких организација и други. У фокусу конференције било је сагледавање односа локалних заједница према сопственом културном наслеђу и могућности које интегрисано управљање културним наслеђем пружа локалној средини. Пројекат „Казан Култ Кладово“ подржан је од стране Ministarstvo kulture i informisanja и Општине Кладово.

Завршена овогодишња кампања археолошких истраживања на археолошком локалитету Врело – Шаркамен

Завршена је овогодишња кампања археолошких истраживања на археолошком локалитету Врело – Шаркамен.У оквиру пројекта “Врело – Шаркамен, археолошка истраживања, промоција и презентација”, Археолошки институт у Београду и Музеј Крајине у Неготину су средствима Министарства културе и информисања и средствима неготинског музеја спровели истраживања на унутрашњем делу бедема, у делу који се пружа од јужне куле западне капије до југозападне куле утврђења.Како је и у претходним кампањама ископавања био случај, и овога пута је потврђено присуство више просторија које се пружају дуж унутрашње стране бедема.Ових месец дана је било довољно за констатовање поменутих просторија, али комплетно дефинисање овог унутрашњег и спољног простора, у овом делу утврђања, уследиће наредне године.

Изложба “Војвода Неготинске нахије”

У четвртак, 11. августа, у галерији Музеја Хајдук Вељка, у оквиру “Неготинског лета 2022”, а поводом обележавања Дана погибије Хајдук Вељка, отворена је изложба “Војвода Неготинске нахије”, аутора Весне Николић, Сање Радосављевић и Ивице Трајковића. На отварању су говорили виши кустос документариста Ивица Трајковић, директор Музеја Крајине и кустос педагог Сања Радосављевић. “Сваки народ има своје хероје, неки од њих прерасту границе локалног и постану симбол националног идентитета, творећи историју и традицију која их преноси у вечност. Такав је био и наш Хајдук Вељко Петровић, легендарни јунак Првог српског устанка. Циљ изложбе “Војвода Неготинске нахије” је да се, у сусрет обележавања 210. година од погибије Вељка Петровића, подсетимо на живот и дело јунака који је дао свој живот бранећи Крајину, као и да се укаже на значај сачуваних споменика културе у Неготину посвећених Хајдук Вељку, а који представљају трајна и значајна уметничка остварења”, истакла је, између осталог једна од ауторки изложбе Сања Радосављевић.

Изложба се састоји од двадесет паноа на којима је непретенциозно и научно, комбиновањем наративних и историјских извора указано на најважније моменте из јавног и приватног живота Хајдук Вељка, на његово породично порекло, живот до избијања Првог српског устанка, као и на његову улогу у ширењу Првог српског устанка у источној Србији, командовање и погибију у Неготину. Приказана су и његова одећа и наоружање. Своје место на изложби нашле су Марија и Чучук Стана, прва и друга супруга,  пријатељ и обожавалац Вук Караџић, који је овековечио Хајдук Вељково име, те коњ Кушља. Приказани су најважнији топоси везани за живот Хајдук Вељка: Леновац, родно село и Неготин; у Неготину барутана, кула Баба Финка и црква Рођења Пресвете Богородице. Посебан тематски приказ су представе Хајдук Вељка у уметничким делима Анастаса Јовановића, Уроша Кнежевића, Стеве Тодоровића, Петра Раносавића, као и у Мокрањчевој Шестој руковети. Изложба је заокружена паноима који се могу подвести под традицију неговања културе сећања на Хајдук Вељка и његово доба. Реч је о прегледним и сугестивним паноима о два споменика Хајдук Вељку у Неготину, те одељак о историјату Музеја Хајдук Вељка који је установљен крајем 20. века.

Изложба ће бити отворена до 14. септембра.