Музеј Хајдук Вељкa

veljko

Историјат Музеја Хајдук Вељка

Један од битних момената за културу Неготина је отварање Музеја Хајдук Вељка 1997. године, у кући кнеза Тодорчета. Међутим, идеја за оснивање музеја родила се много раније, када је у првој половини 20. века, Музеј Крајине обогатио своју историјску збирку, чиме је формирана поставка о Првом српском устанку и Хајдук Вељку. Крајински војвода први пут добија свој музеј 1983. године, да би већ 1989. године био затворен. Експонати се  враћају у зграду Музеја Крајине, као саставни део историјске поставке. С обзиром на то, да је Музеј након осам година обогатио своје збирке, јавила се потреба за поновним отварањем музеја у кући кнеза Тодорчета, што се и реализовало 12. септембра 1997. године.

Кућу у којој је смештен Музеј Хајдук Вељка, зидао је 60-тих година 19. века оборкнез неготински Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Године 1950. управа Музеја је, будући да је кућа била руинирана, позвала архитекту из Београда, Ивана Здравковића, да прегледа кућу и да дâ план за адаптацију, да би Музеј  1966. године донео одлуку да откупи кућу и да, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење. Након тога је уследила рестаурација и адаптација.

Зграда је грађена од тврдог материјала, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 cm. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту му даје трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опеке, поређаних у цик-цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.

Одустало се од првобитне идеје да се у кући кнеза Тодорчета отвори етнографско одељење. До самог отварања Музеја кућа је имала различите намене, да би се тек тридесет година касније отворио Музеј Хајдук Вељка. У новоотвореном музеју су време Првог српског устанка и лик Хајдук Вељка Петровића приказани уз помоћ експоната из историјске, етнолошке, уметничке збирке и литерарних дела.

Стална поставка у Музеју Хајдук Вељка

У приземљу Музеја налазe се галеријa и хол. У холу се налази део етнолошке и историјске поставке. Део етнолошке поставке представљен је експонатима традиционалног виноградарства и винарства с краја 19. и почетка 20. века: фучија, косир, кашика за узимање шире, лопата за узимање комине, левак, буре, славина за буре, буклије, стаклени балон оплетен прућем, бокали… Експонатe историјске поставке чине гвоздени пољски, трофутни топ и панои на којима се налазе: фотографије Вука Караџића и Симе Милутиновића Сарајлије, као и истакнутих војвода Првог српског устанка Миленка Стојковића и Петра Добрњца; копије докуменaта која су везана за Први српски устанак; затим копија литографије Старе цркве у Неготину, из 1885. године, у којој је сахрањен Хајдук Вељко; цртеж утврђења Баба Финка, као и фотографија Хајдук Вељкове барутане.

Музејска поставка, на спрату Тодорчетовог конака, распоређена је у три просторије. У првој просторији налазе се портрети Хајдук Вељка Петровића различитих аутора и копије три талботипска портрета личности у црногорској ношњи, рад Анастаса Јовановића из 1851. године. Поред Хајдук Вељкових портрета изложена су књижевна и музичка дела инспирисана Хајдук Вељковим ликом и делом.

У другој просторији налази се огњиште или оџаклија, у којој се налазе експонати из етнолошке збирке, предмети покућанства који дочаравају амбијенталну слику старе градске куће из 19. века. Оџаклија је овалног облика и одигнута је од пода око 10 cm. По средини је огњиште изнад кога висе вериге на греди верижњачи и на њих је закачен бакарни котао бакрач. Прибор уз огњиште чине: саџак, тигањ, ватраљ (жарач), ћуп. Посуђе је већином од дрвета и смештено је уз зидове, тако да је простор око огњишта слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: тањири, панице, дрвене кашике и виљушке, сланици, буклије, крчаг, синија, црепуља, тепсије… Сто са кружном плочом, софра, постављен је ближе зиду, а око њега су четири троножца.

У трећој просторији налази се историјска поставка.  Од оружја изложени су брдски „хајдук“ топ. Од ватреног оружја у витринама се налази пушка са дугом цеви и неколико пиштоља, међу којима значајно место заузима пиштољ Николе Абраша, Вељковог побратима. Од хладног оружја у витринама су сабље разних радионица и врста, као и јатагани („белосапци“ и „црносапци“). У поставци се могу видети и сачуване каније, тј. футроле појединих јатагана. Од прибора за ватрено оружје изложене су барутнице од кости, рога и метала, затим припојаснице или фишеклије лепих орнамената, као и мазалице. У просторији са оружјем налазе се  две копије устаничких застава, портрет вожда Првог српског устанка Карађорђа Петровића, рад Павла Чортановића, шематски приказ ратног пута Хајдук Вељка Петровића и план битке на Штубику и Малајници.

Дворишни простор Тодорчетовог конака уређен је тако да се у једном делу налази мала летња позорница, намењена културним збивањима различитих садржаја.

Хајдук Вељко Петровић (1780-1813) 

Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.
У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашем, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.

Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.

Међународни положај Србије 1812. године, након што Русија завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као пре устанка. Међутим, Срби не желе поново Турке у својим градовима, већ траже аутономнију од Порте и тако рат постаје неизбежан. После првих сукоба са Турцима почетком 1813. године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и запленио доста стоке. Међутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813. године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потукао део турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину.

Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у сусрет Турцима и са неисказаном храброшћу се са њима тукао, али надмоћнија турска војска је, ипак, успела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном Неготину. Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио се надљдуском снагом, време је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то време Турци су били све ближе Вељковим шанчевима и непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Гореле су и у пламену нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушцану муницију, па је на крају и талирима (метални новац) пунио топове када су Турци негде учинили јуриш.

Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноћи, кроз неготински рит, побегла у Пореч. И, како је то записао Вук Караџић: ”Врло брзо цео онај крај, а потом и сва Србија позна да Вељка нема”. Остао је његов животни мото “Главу дајем, Крајину не дајем”. Мокрањац му је посветио VI руковет.