Мокрањчева кућа

moca33-ova
Музејску поставку у Мокрањчевој кући представља етнолошка поставка са оригиналним предметима, фотографијама и документима из живота и рада Стевана Мокрањца.

Стеван Мокрањац (1856-1914)

Свакако најзначајнији и свакако најпознатији српски композитор. Рођен је у Неготину у Источној Србији, а највећи део живота провео је у Београду. Умро је као избеглица у Скопљу на почетку Првог светског рата. Млади Мокрањац је током редовног школовања у Неготину, Зајечару и Београду поуке о музици добијао површно и нередовно. Ипак, имао је прилике да слуша разноврсно народно певање и црквено појање, тада још изузетно живо у усменој традицији.

Гимназијско школовање није му битно олакшало стицање знања о музици. Уз подршку и помоћ Првог београдског певачког друштва и уз државну стипендију, студије музике је започео у Минхену (1879), а наставио и довршио у Лајпцигу и Риму.

По повратку у Београд (1887), као већ образован музичар, постао је диригент црквеног хора Корнелије Станковић и Првог београдског певачког друштва.

За Београдско певачко друштво, које је под његовим руковођењем исписало златне странице своје историје, остаће везан до краја живота и као диригент и као композитор. Само попис најзначајнијих гостовања овог ансамбла: Солун, Скопље, Софија, Цариград, Пловдив, Будимпешта, Петроград, Нижњи Новгород, Москва, Кијев, Берлин, Дрезден,Лајпциг, Дубровник, Цетиње, Сарајево, Мостар, Сплит, Шибеник, Ријека, Трст, Загреб, Велика Кикинда, Суботица и Сремска Митровица, пружа упечатљиву слику о озбиљности и осмишљености деловања Друштва и њиховог сталног диригента Стевана Мокрањца.

На концертима су, поред дела домаћих и страних композитора, највише извођене Мокрањчеве композиције, често и писане за дату прилику. Као композитор Мокрањац је доследно ишао путем неговања националног музичког стила, који је у српској музици половином XИX века започео Корнелије Станковић. Са подједнаким жаром и на пољу световне и на пољу црквене музике. Реалистички је сагледао прилике у Београду и тадашњој Србији, па се определио за хорско “а цапелла” стваралаштво, које је у тој средини имало и слушаоце и извођаче. Црквеном појању је био посвећен целог живота. Слушао га је и учио још као дете у неготинској цркви. На његовом бележењу је радио више од једне деценије, а резултат тога су три обимне књиге нотних записа. На основу традиционалних напева писао је хорску духовну музику од студентских дана до краја живота.

На темељима народне уметности створио је музичка дела непролазне вредности: петнаест Руковети, Литургију Светог Јована Златоустог, Козар… а делујући као диригент извео их је у многим градовима Европе.

Стална поставка у Родној кући Стевана Мокрањца

Стеван Стојановић Мокрањац био је српски композитор, хорски диригент, врсни познавалац фолклора, музички педагог заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику. Рођен је у Неготину 9. јануара 1856. године. У мају 1934. године појављују се први подаци о кући у којој се родио Мокрањац и у којој је провео прве дане свог живота. Била је то потпуно оронула кућа у самом центру града. Са рестаурацијом се започело 1964. године. Кућа се одликује скромнијим карактеристикама традиционалне балканске варошке стамбене куће.

Mузејска поставка налази се на спрату, распоређена је у четири просторије које су међусобно повезане. Са великог трема улази се у највећу просторију у кући. На зидовима се налазе панои на којима је представљена краћа биографија истакнутог композитора. Кроз изложена документа, преписку и личне предметe може се пратити живот и стваралаштво Мокрањца од првих дана до краја живота. У истој просторији приказана је Мокрањчева радна соба. Реконструисана је оригиналним намештајем и личним предметима уметника. Међу њима се налазе Мокрањчев радни сто, са сребрном мастионицом и пером, столица са наслоном, сточић са прибором за пушење, клавир, који је припадао првој Српској музичкој школи, дрвена резбарена столица коју је израдила Марија Мокрањац, лира, светионик, као и породични портрети Стевана Мокрањца и његове жене, рад Уроша Предића.

У другом делу куће се налази оџаклија или огњиште, место одакле се кућа грејала и које је служило за припремање хране. Око огњишта се налазе бакарне тепсије, а поред зида креденац за одлагање хране, две дрвене столице и чивилук. У просторији која се налази у источном делу куће и која представља трпезарију посетиоци од аутентичних предмета могу да виде икону Св. Николе из 19. века – рад Уроша Предића, сребрно кандило, месингани самовар који је Мокрањац донео из Русије, једну комоду у дуборезу и сат. Остале експонате из ове просторије су музеју даривале богате неготинске породице 19. века. Изложени су трпезаријски орман, сто, четири столице, сребрни есцајг, посуђе… Друга просторија, у западном делу куће, амбијентално је уређена тако да представља собу за одмор са клавиром. Изложен је клавир на коме је Мокрањац двадесет пет година радио са Београдским певачким друштвом, две столице у дуборезу које је радила Мица Мокрањац и сточић са инкрустацијама од седефа, донет са гостовања хора у Цариграду.  На зиду су изложене породичне фотографије. На средини просторије је дрвени сто са столицама од ратана. На столу се налази месингани округао послужавник са филџанима за црну кафу. Поред ових оригиналних предмета у овој просторији се налазе још: дрвени орман, метални кревет прекривен пиротским ћилимом, седећа гарнитура – канабе и две фотеље.

Испред куће налази се бронзана скулптура Стевана Мокрањца, рад Небојше Митрића из 1980. године.